Milunka Popović

O AUTORU

ŽIVOT JE REKA - U PRODAJI

Bez velikih pretenzija da knjiga „Život je reka“ postane jedna od prodavanijih knjiga (prema rečima samog autora), Milunka Popović počinje svoje literarno stvaralaštvo, iznoseći na svetlost najtananije osećaje koji već dugo sazrevaju duboko u njenoj pesničkoj duši. Dugo, jer verovatno da među čitalačkom publikom nema onoga ko bar na trenutak nije poželeo da se i sam odvaži na takav poduhvat i ispriča priču o svojoj porodici, precima, svojevrsnoj porodičnoj istoriji. Među mnogobrojnima, samo se retki odvaže da tako nešto pokušaju a još su ređi ono koji to zaista dobro i urade.

Pisac svoja sećanja iznosi na papir, vešto ih oblikujući, pronalazeći uvek pravu reč za pojam ili osećaj koji čitaocima želi dočarati. Govori jasno, iskreno, emotivno. Prema junacima priče ne zadržava distancu (bar ne onu zvaničnu, hladnu, kurtoaznu prema precima), već ih iz sećanja poziva na pozornicu, oblikujući im savršeni mizanscen u vremenu i prostoru, blizu njenog (i našeg) srca i oni za nas, zadovoljne čitaoce, svojim grubim i nežnim istočnohercegovačkim ijekavskim dijalektom, odigravaju svoje životne uloge. Među njima, svakako, najupečatljiviji je lik majke (ili Majke, kako je često Milunka oslovljava). Ona nosi teret teškog života na selu, naročito u graničnim pojasevima u slivu Drine, dostojanstveno i hrabro ga noseći do poslednjeg trenutka. Čuva porodicu kao najznačajniju ljudsku tekovinu, poštuje oca a kasnije i muža u čiju kuću dolazi posle smrti njegove prve žene, sa nešto više od dvadeset godina, i postaje stub novog domaćinstva.

Srećemo se sa motivima žalosti za izgubljenim sinom (mobilisanim i odvedenim u nepoznato), bezbrižnom dečijom igrom koja se pretvara u ogromnu tragediju i zauvek razdvaja dvoje mladih, sa svesnim žrtvovanjem za porodicu... Pisac zahvata i širok vremenski okvir, od Prvog, Drugog svetskog rata, do poslednjeg, građanskog u bivšoj SFR Jugoslaviji, a onda „materijala“ za pisanje ima na pretek. Radnja je pretežno vezana za rodnu Uzovnicu, ali i za Sarajevo, Beograd... Gde god boravila, ne zaboravlja rodnu kuću, mirise i slike detinjstva, ikonu svetitelja zaštitnika, Božićne običaje... Prava vrednost Milunkinog dela leži u univerzalnosti njene priče – uz promenjena imena njenih junaka, ova priča postaje opšta priča jedne porodice u Srbiji prethodnog veka. Možda će se po izlasku iz štampe pokazati i kao neosnovana konstatacija o pretenzijama ovog literarnog prvenca Milunke Popović, pa se ova njena zbirka nađe na mnogim policama čitalaca, koji će zajedno sa piscem deliti iste ili slične emocije, tražeći u sebi i svojoj prošlosti paralele sa Mijom, Sretenom, đedom Ilijom i ostalima.

U Ljuboviji, 02. 10. 2018. godine

Aleksandar Renovčević, prof. književnosti

ODLOMCI

Njiva je velika i dugačke vrste počinju skoro od puta, a završavaju se blizu Drine. Dogovoriše se da će terati po dva reda i sejati „cik – cak“ i da će se posle kraja svakog reda odmarati. Tako i bi. Seju oni, a Sreto se kočoperi ne bi li sustigao brata, pa i prešao, ali ga Rado uvek pusti da ga stigne, pa mu onda izmakne. Umorio se mali Sreto, a i ožedneo od sira, te reče bratu:

– Radooo, žedan sam, ima li vodeee?

– Imaaa, imaaa, pedalj od pupkaaa, hahahaha!

– Samo ti mene zafrkavaj, reći ću te nani da pušiš!

– Izdajice, izdajice...

– Žedan sammmm...

Rado ostavi svoju posudu između vrsta i priđe bratu. Prebaci desnu ruku preko njegovog ramena, a levom mu na prevaru izbi posudu za sejanje. Rasprši se pasulj po pesku:

– Pokupi mali, pa ću ti dati vode!

Rado se okrenu i ode prema Drini. Mlađi dečak već umoran i žedan desnom bosom nogom zatrpa celu gomilicu belog prosutog pasulja. Onda otrča za Radom. Rado je već iskopao mali izvor u obali Drine i čučnuo je na kolena čekajući da se izvor izbistri. Na malenom peščanom dnu izvora izvirala je voda podižući pesak do površine i činilo se kao da voda ključa. Rado ustade i opra ruke u bistroj Drini, te priđe izvoru i u polu sagnutom položaju obema šakama zahvati vodu i prinese ustima:

– Uuuuh, hladna je mnogoooo!

Gledajući brata šta je radio, to i Sreto uradi. Napi se izvorske vode pored Drine pa reče bratu:

– Ja sam umoran!

– Je li ti se spava?

– Malo! – odgovori mu Sreto.

Vratiše se u njivu, u hlad pored one pletene korpe. Rado prostre šarenicu na travu i leže. Leže i Sreto pored njega. Gledali su, kroz tek napupile vrbove grane, plavo nebo i odsjaj sunca na njemu. Sunce kao da se zaglavilo među granama vrbe ispod koje su ležali. Zraci koji su se probijali kroz grančice i pupoljke, milovali su im toplotom i svetlošću lice, oči i usne. Tišina koju je remetio šum Drine, uspava ih obojicu. I ko zna koliko bi spavali da se neka čudna ptica ne oglasi u šibljaku. Pogledaše u nebo. Podne davno beše prošlo, jer sunce se primicalo brdu preko Drine i pretilo da za dva sata pođe u smiraj. Poskakaše obojica, uplašeni i unezvereni. Počeše da seju, ali tek su prešli pola, a otac samo što se nije vratio. Rado predloži:

– Ajde Sreto da zatrpamo ovaj pasulj što ga nismo posejali!

– Ubiće nas otac!

– Ma neće on ni da zna! – sve je ubedljiviji bio Rado.

– Gde bi ti da ga prospemo? – zagrejan za predlog Sreto, prećutno pristade.

– Evo ovde, blizu ove vrbe gde smo ležali!

Dečaci složno otkopaše dve rupe u pesku. Jedan sruči beli, a drugi zeleni pasulj. Zatrpaše ga i utabaše bosim nožicama.


Sreto je gledao u Mijine plave oči, skrećući povremeno pogled na lepe izvijene usne, kao da će se u svakom momentu nasmejati. Okruglo lice sa istaknutim jagodicama, ukrašavale su pletenice savijene oko glave. Bila je bez marame, lepo obučena. Široku crnu satensku suknju do ispod kolena, prekrivala je u struku lepa heklana bež bluzica, njen ručni rad. Na bosim nogama platnene baletanke. Činilo mu se da je ova devojka upravo pošla na vašar u svom selu. I odjednom oseti da te duge i lepe ruke bi mogle biti njegov najveći oslonac u životu. Lepi dugi prsti dok je stidno presavijala na stolu kuhinjsku krpu, ispovedajući se tu u njenoj sali, mogli bi biti oko njegovog vrata, u njegovoj kosi, na njegovom licu. Mogli bi svaki dan prinositi mu šoljicu kafe, u njegovoj kujni, mahati sa praga kad odlazi na posao i dočekivati ga prihvatajući njegovu umornu ruku u svoju, tamo negde kad se osame.

Iznenada, tu u njenoj kući, dvoje mladih ljudi zarobljeno u svojim mukama, ophrvano gomilom problema iz prošlosti i sadašnjosti, na momenat je zaboravilo na sve životne stege, pokidalo je lance i u svojoj maloj slobodi, zapalilo plamen koji se zove ljubav. Do tada njima nepoznat osećaj ovladao je njihovim dušama.

Jednog predvečerja došao je Sreto iz Uzovnice u Lonjin po Miju. Na zelenom biciklu, na štangli ispred Srete, sa malim zavežljajem pozadi na korpi, otišla je Mija sa njim u neki novi život.


Danas je sahranjena jedna baka. Sličnih godina moje majke. Volela sam tu ženu, Grozdanu, Grozdu iz sela Vranić. Volela sam je jer me podsećala na moju majku. Iskrena, poštena, vredna, odana, pravedna i napaćena.

Pre mnogo godina zauvek ju je napustio njen mladi sin, jedinac. Ostarila je pod teretom prošlosti i prevelikog bola i postala potpuno dementna, slepa i bespomoćna.

Napuštajući ovaj svet, u svom mraku i dezorjentisanosti, sećala se svog mladog sina. Dozivala ga je po imenu.

I otišla mu u susret.

I kad umiru majke misle na svoju decu.

Lepo i teško je biti majka.

Lepo je imati majku.

I kad im nije više dozvoljeno da budu tu, na zemlji, one nalaze puteve do nas. Nalaze nas u sećanjima na njih, u otkucajima naših srca, u svemu što nas podseća na njih.

I ne kaže se uzalud:

– Ležao mi je ispod srca devet meseci…

Ili:

– To ti je brat, to ti je sestra. Ne zaboravi da ste ležali na istom mestu, ispod majčinog srca.

Moje srce dobuje u ritmu tam, tama...

Baš kao nekad srce moje Majke.


KONTAKT