IZVLAČENJE POTISNUĆA IZ PODSVESTI

Refoulements retires

Zapisano po čitanju knjige “Gradina sećanja”, Milunke Popović.

Milunka Popović, rođena Polić, iz Uzovnice kod Ljubovije, u zapadnoj Srbiji je svoj radni vek provela u građevinskoj struci u Beogradu. Nakon odlaska u penziju, u vreme osamostaljenja njenih sinova, vratila se sa suprugom u svoj zavičaj.

Višedecenijski potiskivan san da se bavi pisanjem, isplivao je na površinu u rodnom selu nadomak valovite Drine, podno Obodnjika i Ćuvera koji se zimi prvi zabele. U selu gde leti kroz otvoren prozor cvrčci pesmom uspavljuju, gde u vreme žetve pšenice, noću, u mraku sjakte jata svitaca.

Živimo u uzburkanim vremenima, pa je i njen život proticao valovito, baš kao reka Drina. Živeći i radeći u velikom gradu, dobijala je pohvale kao građevinski stručnjak, ali je u duši čuvala dragoceno zaveštanje poneto iz zavičaja, kult porodice, posebno dece. Iznad svega, ona je posvećena majka i supruga, okrenuta vaspitanju i školovanju sinova, koji su sada veoma uspešni u svojim profesijama.

U svom selu okružena svojim srodnicima i komšijama iz detinjstva i rane mladosti, a u rodnoj kući inspirisana svakojakim sećanjima, iznedrila je prvu knjigu “Život je reka”. Kao njen večiti izazov, san, nastao je roman “Tajna starog hrasta”. “Gradina sećanja” je njena treća knjiga u kojoj piše o Uzovnici, ljudima i običajima. Kroz knjigu “Gradina sećanja” ona čitaocu saopšatava da je njena želja za pisanjem ustvari želja da spase od zaborava prošla i davno prošla vremena i sećanja na neke njoj drage ljude. Svi smo mi samo prah i pepeo, a svi težimo da iza sebe ostavimo besmrtnost.

“Sećanje jeste besmrtnost”, kako je pisao Anri Bergson.

Nije samo u pitanju spas od zaborava, ima tu još mnogo drugog čemu ona dubinski u sebi teži. A to sada isplivava na nivo svesti. Ona želi da saopšti svoju reč. Vođena svojim svestranim nastojanjem, ona se trudila da kroz ličnu povest i povest svoje familije, kroz svoje tri knjige otkrije kamen istine, da dokuči svoje korene. Na stranicama poslednje knjige, bez da saopšti rečima, ona se stalno između redova pita, kakav neodoljiv magnet su ti koreni?! U čemu je ta njihova neodoljiva a skrivena magija?

Njena želja za književnim stvaralaštvom nije u službi popularnosti, već kako ona kaže, obraćajući se đacima uzovničke škole, u stremljenju da njena sećanja i emocije ostanu u službi svedoka jednog vremena koje se neće vratiti, ali da ih ispisane između korica knjiga pokloni čitaocima. Ona piše sa svrhom u želji da se iz njenog stvaralaštva izvuku pouke.

“Narodi koji ne proučavaju svoju istoriju su osuđeni na propast” - Čerčil.

To pravilo važi i za pojedinca. Mudra i otresita žena, ponikla iz naroda, u svojim sadašnjim danima smireno se zagleda u prošlost, lucidno čuvajući svoju vremensku, emotivnu i prostornu distancu, ne dozvoljavajući da je nose trenutni momenti, ona se trudi da staloženo i precizno sagleda današnji svet. Tako dolazi do spoznaje da ono što je danas, postalo je od juče, a sutra nastaje iz onoga danas i što je bilo juče. Šta će biti sutra?

Iako to nigde ne kaže eksplicitno, ona se u njenim knjigama između redova, u istupima u javnosti između rečenica, stalno pita: Šta činiti?

Ponekad se i sama začudi kako u njenoj svesti slikovito oživljavaju svakojaka događanja. A mislila je da je to zauvek potisnula u tamu večitog zaborava. Kad shvati da događaji i ljudi nisu bili zaboravljeni, te da su decenijama u potaji čekali svoje vreme, ona čitaocu otkriva do detalja ne samo ono što je bilo lepo, već i neprilike koje su zadesile junake njenih priča.

Milunka je pragmatična i žena od akcije, koja sagledavajući prošlo i sadašnje vreme, kroz “Gradinu sećanja” provlači nevidljivo pitanje - šta mi je činiti?

Radeći na zemlji, u gradini punoj svakojakog povrća, u tek podignutom voćnjaku ispred stare štale, ona traži mnoge odgovore u mirisu tek okopane zemlje, zalivene voćke i pokošene deteline. Rad oplemenjuje njenu dušu i čini da u umoru koji nastupi posle napornog dana, oseća da je sve bliže i bliže pronalasku “biljke isceliteljke” koja će poslužiti kao primer budućim pokoljenjima.

U pripovednom stilu Milunka je pribegla inovativnom opisivanju srpskog sela. Na prvi pogled pasusi njenih knjiga zaličili su na dela srpskih klasika ne samo XX veka, nego čak i XIX veka. To je varljiv utisak, jer pojedini njeni jarki opisi su u duhu modernih trendova svetske književnosti. U opisima, ona se bavi verbalnim i neverbalnim komunikacijama, govorom tela, kao fotografskim aparatom slika dodire, fizičku blizinu aktera, crte lica, sjaj očiju. Vrsna je poznavateljka mentaliteta Azbukovčana i umesto verbalnih činjenica neargumentovane deskriptivnosti i nabrajanja osobina ličnosti, ona opisuje konkretne postupke sunarodnika.

Iz takvih opisa čitalac može sam zaključiti o kakvim se osobama radi. Ona je tanani psihoanalitičar sela, koji sa mnogo posvećenosti istinskog speleologa podzemnih laguma podsvesti, kao hirurškim rezom ulazi u dublje sfere duša lokalnog stanovništva, bez da je stekla formalna obrazovanja iz psihijatrije i psihologije. Ona je ovladala suptilnim zanatom mentalne speleologije koja prodire u dubinu duša roditelja, srodnika, suseda, namernika u njenom životu. To su sve autentični likovi kojima ona opisuje - slika izraze lica, tikove, odeću, obuću i kroz dijaloge daje im oduška da pričaju svojim azbukovačkim akcentom.

Reči Milunke Popović nisu puke fraze. Ne povodi se za raspričanom verbalistikom. Razgovori njenih junaka su prepuni lokalnih, često arhaičnih jezičkih kovanica, sažeti i lapidarni.

Milunka znalački zalazi u podsvest podrinskog čoveka, sa obe strane Drine i Muhamedanaca i Pravoslavaca, odakle na nivo svesti izvlači višegodišnja potisnuća, kao medonosno saće trajnih poruka.

Nesumljiv značaj je što ona ispoljava zavidan dar zapažanja dragocene i veoma bogate etnografske građe i to iz prve ruke i spasava je od zaborava, te zbog toga može privući pažnju etnologa i etnopsihologa.

Milunka pripoveda smireno, objektivno, bez isključivosti i pristrasnosti. Ljubav je njena najomiljenija tema. Ljubav prema roditeljina, deci, suprugu, srodnicima i komšijama, ljudima. U svakom trenutku ona traga za lepotom. Njen angažman u književnosti je od posebnog značaja, zbog pribeležavanja onih pozitivnih iskustava suživota različitih verskih zajednica na delikatnom prostoru sa obe strane Drine.

Priznajem da je na mene jedan od najupečatljivijih utisaka ostavila priča iz knjige “Gradina sećanja”, “Umesto čestitke za bajram”. Kakva inspiracija, kako jak motiv, kao grom, kao munja, kakvo bogatstvo opisa, preciznost iznetih detalja. Pa ona otkriva jednu drugu dimenziju svoga stvaralaštva, ona je ne samo samouki balkanolog, nego je i orjentalista.

Sa ushićenjem sam čitao gde Milunka kaže:

“Mirišu neke avlije na halvu, baklave, hurmašice, kadaife, na burekčiće, pite zeljanice. Miriše na praznik. Od prvih komšija provlači se ispod vrata miris kafe pomešan sa mirisom duvanskog dima. Kroz otvoren prozor čuje se graja i smeh iz kafića pored parka, kod spomenika, svedoka mnogih srednjoškolskih ljubavi. Čuje se život. Miris kafe budi moja sećanja na onaj hladan februarski dan, hiljadu devetsto osamdesete godine u Potočarima. Sećaš li se, Maco, one kuće i velike tople sobe u njoj, sobe do koje se dolazilo spoljnim drvenim basamcima, koji su pod našim prozeblim nogama škripali?! Sećaš li se a je soba bila zastrta šarenim ponjavama, a na malenim oknima zelenih pendžerčića, bile su okačene store? Na sred sobe bio je minderluk, u krug, kao potkovica. U sredini “potkovice” stajala je mangala puna usijanog žara. Na žaru od mangale bilo je poređano nekoliko malenih džezvica u kojima se pekla kafa. Tišinu sobe ispunjaval je cvrčanje vode u dodiru sa vrelim bakarnim džezvicama i pečenom kafom. Soba je mirisala gorčasto, zavodljivim mirisom koji opija sva čula. Domaćica je sedela na podu naspram mangale, nogu savijenih ispred sebe, dok su široke i šarene dimije nabrane u struku padale na ponjave oko nje. Na glavi joj je bila marama veselih boja , po ivicama kerana, podvezana pozadi, sa krajevima uvezanim u čvor navrh glave. Po godinaa mogla nam je biti mati. Sela si na pod pored domaćice, a meni si ponudila minderluk. Ćutke sam s espustila na ponjavu naspram mangale i žene sa keranom maramom. Fildžani za vas, a šoljica sa ručkom za mene. zamolila sam domaćicu za fildžan viška, ako ima. Još pamtim sjaj u tvojim tamnim očima i belinu zuba koji proviruju ispod širokog osmeha.”

“Gradina sećanja” je nastavak Milunkinog pripovedanja o zavičaju. U knjizi ima zanimljivih pasaža iz Beograda, sa putovanja, kroz koje se osvrće i na duhovnu krizu koja je zahvatila ove prostore. U knjizi su priče o rodnoj kući, uzovničkoj školi, crkvi, Drini, Rijeci, đedi Iliji, njenom poreklu, o majci i ocu, o komšijama. Kroz priče provejavaju osvrti na znamenitosti Uzovnice, prirodne lepote, istorijske događaje. Ona se bavi poreklom naziva Uzovnica. Piše da se Uzovnica nekada zvala Zamnica, te da pamti da su Uzovničani dolazeći iz svojih zaselaka govorili usput komšijama : “Idem na Uzamnicu”!

U okolini Višegrada postoji selo Uzavnica, otkriva nam Ivo Andrić. A to je to. Uzovnica, Uzamnica, Zamnica. Uzav znači pozivnik, pozajmljenik na žetvu, mobu, vršaj.

Pisano lakim i na prvi pogled jednostavnim jezikom, živopisno pripoveda o događajima i sudbinama, čitalac bez napora prati njene zamisli i sećanja. Posebna zasluga autorke je što u granicama svojih mogućnosti pokušava da stavi na dnevni red srpsko selo, vapije - vratimo se se selu!

Milovan Glišić nije mario za varoš, za “gadnu čaršiju” kako je govorio. U svojim pripovetkama je nastojao da što vernije prikaže stvarnost tadašnjeg srpskog sela i zlo koje je tada narastalo u Srbiji. Milunka, bez da zapada u zamke i mutne vode ispraznih politiziranja, što su činili pojedini srpski klasici, oprezno opisuje izvesne društvene anomalije.

Poreklom sa sela, posle četiri decenije provedene u Beogradu, shvatila je da je sačuvala svoju detinju dušu i da nije pokidala nevidljive niti koje je vežu za zavičaj.

Bio bi varljiv zaključak da je Milunka Popović pred svakidašnjim pošastima našla beg u svet intimnih unutrašnjih doživljaja čovekove duše, u usamljenost i lirsku kontemplaciju. Da je njen povratak u mirno azbukovačko selo za nju psihoterapeutska radionica, spokoj prirode, prijateljstvo srodnih duša, jednostavne radosti porodičnog života, žal za slikama ruralnog patrijahalnog života. Ona možda ponekad razmišlja da se izjasni o današnjoj Uzovnici, ali se štrecne, jer drugačija je od one Uzovnice koju je opisala u “Gradini sećanja”.

Na prvi pogled u njenoj knjizi ima detinje neizveštačenosti i jednostavnosti, romantičarskog individualizma i nemira, strasnih osećanja moći mašte, zaljubljenosti u daleko. Ali sve je to privid, pena, jer nije Milunka pomalo umorni usamljeni erudita koji se samoanalizira i samoispoveda, nema u njenim pričama uzdaha i suza. Ona propoveda borbu za boljitak. Izlaz vidi u radu, stvaranju, porodici, ljubavi, ispravnim procenama. Svesna je mudrosti drevnog grčkog filozofa - ko se ne bavi politikom , ona se bavi njime, i zato se uvek trudi da izbegne zamke politiziranja.

Ali je u svojoj biti angažovani pisac. Zašto?

Jer u vreme guranja sela u zapećak ona ga istura na videlo. U svetu bujaju zavade, ona propoveda mirenje.

Divide et impera! (Zavadi pa vladaj!) Na planetarnu mržnju odgovara ljubavlju. Ona je za zdravu porodicu, zdrav podmladak, vascelo ozdravljenje. Kroz svoje pisanje ona širi pozitivnu energiju i za to dobija podršku i priznanja.

“Intelektualac je na vlasti iako ni od koga nije dobio mandat”- Žan Pol Sartr.

“Gradina sećanja” je krajnje zanimljiva i uzbudljiva knjiga za one koji žele da shvate ljude sa ovih prostora. Autor knjige je erudita i samouk poznavalac literature, psihologije, psihosociologije, pritajeni književnk. Milunka Popović je na putu da se afirmiše kao pisac koji donosi osveženje u našu književnost. Ona govori o selu na drugačiji način i u tome je njen prevashodni značaj. Milunka Popović je ono što nije na prvi pogled, a zapravo jeste angažovani pisac, koja je suviše skromna da pretenduje buđenje savesti srpskog sela. Da li će ovom knjigom ipak prodrmati uspavane?!

Može se slobodno reći da ovi prostori traže “svoje pisce”.

Milunka Popović je nadaren i vrlo originalan pisac. Sve tri njene knjige nagone na dublja razmišljanja. U doba favorizovanja ništavnih i izopačenih vrednosti, nije lako steći objektivnu procenu i rangiranje kao pisca. Ona se nije još iskazala. Treba je podržati i ohrabriti. U njenim knjigama prisutni su uzleti, ali i oscilacije u inspiraciji i u stilu izražavanja. Kroz njene knjige se odslikavaju pokušaji za svojim širim autentičnim identitetom mislioca i pisca.

Jedno je jasno, ona poseduje raskošni talenat, koji proviruje. On postoji i treba da potpuno ispliva na stranicama njenih budućih knjiga. To će postići trudom i glačanjem svog spisateljskog umeća. Po mom skromnom mišljenju, ona poseduje kritičnu dozu značajne inovativnosti. Njene knjige su iznad svega stilska i tematska inovacija.

Milunka Popović je u današnjoj Srbiji i ne samo u njoj, ličnost koja ima svoju težinu. Ne samo kao pisac, već kao neko ko poseduje socijalnu snagu (force sociale), odlikuje je snažan lični magnetizam, zrači snažnu ljudsku energiju ispravnih procena i dobrih namera. Njen rad stiče podršku koja se ogleda ne samo kroz zainteresovanost za njene knjige, već i za njeno prisustvo na društvenim mrežama gde piše o raznim temama.

Ako bi bila adekvatno podržana i usmerena, moglo bi joj pripasti zapaženo i istaknuto mesto u srpskoj literaturi.

Tomislav Krsmanović, pisac

EHO MOLITVE U NOĆI PRAZNIH HRAMOVA

Nakon autobiografskog prvenca Život je reka, književnica Milunka Popović me obradovala rukopisom naslovljenim Tajna starog hrasta. Naslov nedvosmisleno nagoveštava misteriju, a čitaocu daruje radost iščekivanja i uzbuđenje.

Autorka je na književnu pozornicu stupila kao zreo pisac. Novim romanom će definitivno učvrstiti poziciju. Gotovo filmskim zapletima drži pažnju čitaoca do poslednje rečenice. A reči joj teku rekom života i prepliću se poput pletenice slavskog kolača, onako narodski, glasom koji miluje, savetuje i opominje.

Piše vešto, izazivajući u čitaocu sva osećanja koja ljudski rod može osetiti. Ljubav i mržnju, strah i predah, gordost i poniženje, osvetu i zadovoljenje. Dučić bi rekao – život jeste neprestana trka belih i crnih konja... E, tu trku autorka je maestralno dovela do samog kraja, zadovoljivši sva pravila koje književno delo poput romana treba da poseduje. Gledajući iz ugla nekoga ko piše o njenom stvaralačkom radu, prvo uočavam da nema nikakvih nedoslednosti u zapletu, strukturi i likovima. Ovo je savršeno precizno izneta priča.

U romanu je oslikan život u jednom selu u Srbiji. Ženama je posvećena većina dešavanja. Muškarac ozida kuću, žena od nje napravi dom i udahne joj dušu. U njihovim životima smenjuje se rad, rađanje, ratovi. Oduvek i zauvek. I nažalost, kao usud ili kletva. Neprestano traje borba za očuvanje porodice, imanja, države, časti, obraza, ugleda. Ostati pošten po svaku cenu i u svakom vremenu. Ne izgovoriti ni jednu pogrešnu reč. Ili, kao Stamena, biti savršena i uzor za sve. Poneti greh gordosti i platiti kaznu za nju.

Simbolika njenog imena, dominantnog lika u romanu asocira na čvrstinu karaktera poput stene, koji popušta pred nanesenom klevetom, dovodeći time sve što je gradila u svom liku pod lupu sumnje. Poneta neuobičajenim fizičkim bolom od reči koje su rezbarile hirurški preciznim nožem dušu, izgovara u sudnici pred klevetnicima i sudijama, najtežu moguću kletvu. I ta kletva, kao gradonosna nebeska lađa smrti se godinama nadvijala nad dve porodice u najbližem komšiluku.

Stradanje, (s)trpljenje, vera u Boga, nada, ljubav prema bližnjima čini smisao i svrhu postojanja. A Život? On se poigrava sa svima i na njegovoj vetrometini smo samo tanane igračke koje, da bi opstale, neprestano vezuju konce za nebo.

Moj život je počeo taman kada se završava radnja romana. Kao ćerka komuniste, policajca, ništa nisam znala o veri, sujeverju, o običajima i životu na selu, jer su roditelji mojih roditelja živeli daleko. Zanimljivo, autorku i mene delilo je samo nekoliko kilometara razdaljine, dok su nam se svakodnevno ukrštavali putevi od mesta boravka do mesta školovanja na Drinskom mostu kod Stare Ljubovije. Kada sam zapitala jednog profesora Srednje građevinske škole u Bratuncu seća li se Milunke iz školskih dana, u dahu mi je rekao-Kako da ne? Bila je učenica generacije! Ma, kakve generacije! Pet generacija pre i posle nje nije bilo takvog učenika...

Sa ovim rukopisom, naučila sam kako izgleda prava srbijanska domaćinska kuća kao i mnogo izraza koji polako tonu u zaborav. Iz riznice sećanja, autorka romana nam vraća svu odnegovanu lepotu i snagu pravila u patrijarhalnoj zajednici. Zanimljiv je i prosto idiličan odnos snaje Milene prema svekrvi, svekru, deveru, zaovi, novim komšijama... Žensko dete-tuđa večera, narodski rečeno.

Potom, usud Srba ogleda se kroz večitu podeljenost. U ovom romanu, preteška je podela na četnike i partizane. Snovi i predskazanja zauzimaju značajno mesto. Sa snom sve počinje. Mrtva beba nagoveštava ljubav i stradanje. Ljubav i greh. I greh na greh. I na kraju zmija, kao simbol prapočetnog vrhunskog greha. Pa stari hrast kao simbol trajanja, večnog sećanja i opomene. Početak i kraj. Život i smrt. Zatvara se krug. Kao u strašnom snu, čiju simboliku je autorka vešto sakrila, a ja je tražila do samog kraja romana. Početak i kraj zatvaraju krug.

Nakon pročitane poslednje stranice, pojavila se vera da je sve moguće preživeti i nadrasti. Budi nadu. Vaskrsava ljubav, kao u ovoj nestvarnoj noći uoči Vaskrsa, kada su pravoslavni hramovi prazni, a molitva jača nego ikada. Negde Gore, u nekim tajnim vasionskim knjigama spoznaje, ostaće zabeležena snaga Nevidljivog, koji je ljude naterao da miruju, a prirodu da se vrati svojim tokovima, te zasija u svoj svojoj lepoti stvorenoj po njegovoj zamisli. Svedoci smo zaboravljenog ptičijeg cvrkuta, neviđenih obrisa planinskih vrhova, labudova koji čekaju da se vrate.

Život je neprestana igra dobra i zla, pa bi potomke trebalo učiti koracima na vreme. Ko ih nije naučio u mladosti, u svom domu, neka se potrudi sam, jer jednom će se nadviti ili skliznuti u provalije neznanja, nepažnje i oholosti. Na ovim prostorima, gde gradonosni oblaci odvajkada nadolaze sa svih strana, starovremska pravila i mudrost su poželjni učitelji.

Ovo je eho moje molitve u noći praznih hramova. Toplo preporučujem za čitanje roman Tajna starog hrasta, književnice Milunke Popović, koji zaslužuje duboki naklon publike i respekt kritike. Iskreno verujem da će, nakon ovog romana uslediti filigranski vez od ispričanih novih priča, koji će čuvati od zaborava vreme koje se vratiti neće.

Na Vaskrs, 2020. godine

Snežana Pisarić Milić

---

PARADIGMA PREDSKAZANjA KOJE ŽIVOT NE MOŽE POREĆI

ZAPISANO PO ČITANjU ROMANA TAJNA STAROG HRASTA MILUNKE POPOVIĆ

Nije lako u svekolikosti života – radosti, tuzi, nadanju, samoći, i inim emocionalnim suštostima, sačuvati od lika i oličja javnosti ono što imenujemo tajnom duboko pohranjenom u skrivnici duše, onom što nekad skonča sa onim ko je tegobno nosi u sebi do zatvaranja životnog kruga, ili onom što se nekada nalik prokletstvu opako stani u ljudskoj svesti bez mogućnosti ikakvog opoziva. Ona o kojoj slovi Milunka Popović u novom romanu TAJNA STAROG HRASTA je samo jedna u nizu koje se razumeju kao sledstvenost predvidivim ili najčešće nepredvidivim tokovima života, koji meandrira u različitim pravcima i navija oko sebe i u sebi sitnice i krupnice koje nosiocu osenče i one dnevi u kojima bi mu se makar na trenutak moglo učiniti da ga je misao nekamo drugde namerila. Međutim, ono što je potrebno zatajiti unutar porodičnog miljea (često jeste tako) ima neuporedivo veću težinu i korelativno je sa ranom koju do potonjeg dana nije moguće zaceliti.

Jedan od takvih tereta, po zakletvi i oporuci, nosila je Milena, čija ispovednost otvara prvu i zatavara potonju stranicu romana; je jedna od glavnih protagonistkinja, ove vešto strukturisane pripovesti, kojoj je bilo dosuđeno da od fntazmagoričnog sna iz koga se razvija kaža nalik antičkoj drami, živi sa uparenim srećama i tugama, da bude učesnik i svedok porodičnih lomova na koje je bila prinuđena, sve do svoje konačnosti. Polaznu osnovu dakle čini san koji se, kako kaže Kristofer Riv, američki glumac, „na početku čini nemogućim, zatim neverovatnim i konačno neizbežnim“. Upravo na toj ravni ravni razvija se sijaset razlaznosti koje svaka ponaosob uvode aktere u malo sreće i mnogo patnje sa kojima, šire gledano, svi završavamo sve svoje. Strah koji, pritom, ne retko prati snove je deo čudesne pojave u ljudskoj svesti koja se naizgled brzo potisne u drugi plan, ali se najteže podnosi pri saznanju da se sanjano u nekom kontinuumu doista ostvarilo.

Manirom vrsnog pripovedača, sa izuzetnim darom za zapažanje naizgled zanemarljivih detalja, Milunka Popović hipostazira sve u šta se zagleda i daje uvid u, recimo, neminovnost određenih postupanja, koje čitalac razume kao neizbežan i jedini mogući odgovor na mržnju uzbujalu iz pretvorstva, iz frivolnosti koja svađa i zakrvljuje, koja je sinonimna otvaranju i zatvaranju ružnih usta mimo ikakve konrole, kako to čine akteri celoživotnih sukoba, Vukosava i Dimitrije Mihailović, budući da iza njih nastaju nenadoknadive štete u međukomšijskim odnosima. Otuda u nekolikim slojevima romana resoniraju prokazanosti posle kojih nije mogući očekivati pomirenje i nastavak života lišen zavisti, ljubomore i primitivizma. Život, dakle, teče u nekom drugom pravcu, ne kako je rečeno, već kako je suđeno i projektuje udese koji se generacijski pamte i dugo pričaju kao poruka i opomena da je jednom zlo uvek zlo.

Porodični udesi zbog različitosti, ostrašćenosti, suparništva i mržnje, istorijski i književno viđeno, nisu retki. Onaj o kome podno naslova TAJANA STAROG HRASTA govori Milunka Popović u nekolikom smislu nalikuje jednoj od tragedija Vilijema Šekspira – sudbini Romea i Đulijete, budući da je Dušičina i Markova ljubav takoođe osuđena na bezizlaz imajući u vidu da njihove porodice terete suparništvo, u izvesnom smislu rivalstvo i u konačnom – mržnja koja ljubav dvoje mladih čini nemogućom. U slojevima romana kada se u čitaocu uskomeša radoznalost i očekivanje da će se čudo ipak desiti, dogodilo se da „viša sila“ zanavek stavi tačku na njihove živote, „overavajući“ svu surovost trajanja, čineći s početka pomenuti san surovom javom koja otima iz ovostranosti plod tajne ljubavi zagrobljene podno STAROG HRASTA koji postaje svevremeni zapis i svetost koju nije uputno skrnaviti. San u ovoj prozi predstavlja paradigmu predskazanja koje stvarni život, nažalost, najčešće ne može poreći – pamte ga i pričaju generacije kao predanje ili ga nadahnuti tvoritelji književnosti poput Milunke Popović zapisuju u redove utomljene između korica knjiga za svebuduće vreme. Po sadržaju potonjih stranica ove u mnogo čemu tegobne ispovesti moglo bi se pomisliti da je život „podmirio“ bar nekolike račune i da se u obe porodice ustanio mir, no moguće je istovremeno pomisliti, budući da takvih primera odveć ima, da nije bez osnova stalno prisutna sumnja da dalji tokovi života mogu ponovo „podivljati“ i pozlediti davne rane.

Osobenost ove proze bi se mogla kompleksnije sagledati i kroz ona poglavlja u kojima je moguće pratiti istorijske prelome koji su predhodili post revolucionarnim pokušajima izjednačavanja u imanju i nemanju (seljačke radne zadruge) koji su bili sinonimni naporima izumitelja pravednije budućnosti – starije generacije iz ove perspektive veruju da je postojala, ali se, pokazalo se nažalost, sve okončalo razbratimljenjem, progonima, izbeglištvom sa porodičnih ognjišta i surovim međusobnim istrebljenjima. Čitaoci ove majstorski strukturisane povesti o davnom vremenu u kome su patrijarhalne porodične zajednice funkcionisale po sada već dalekom, reklo bi se surovijem ali koherentnijem obrascu, svedočiće drugačije razumevanje porodičnih i uopšte međuljudskih, u ovom veku nedostatnih odnosa.

Porodične zajednice o kojima govori Milunka Popović u romanu TAJNA STAROG HRASTA više ne postoje, međusobno udaljavanje i antagonizmi unutar porodica su sve izraženiji, a nekadašnje filozofsko razumevanje uloge pojedinca u građenju budućnostu dobilo je, (po ličnom shvatanju) neke druge dimenzije koje će mudraci u nekom budućem vremenu temeljnije proučavati. U ovom, jednom u nizu mogućih pristupa razumevanju literarnom darivanju Milunke Popović, uputno je pomenuti i jedan od citata Gospoda Isusa Hrista koji nas upućuje u nespornost da „ništa nije skriveno što se neće otkriti ni tajno što se neće saznati“. Ni rasplet ove porodične ispovesti o tajni koju natkriljuje Hrast zapis, dalek za dodir a uvek u svesti i vidnom polju verujućih , ne odstupa od suštine pohranjene za vekove u pomenutoj Biblijskoj mudrosti. Individualna retrospektivnost bi, ukoliko je još moguća, pomogla ovovremenom žitelju planete da bolje razume šta je munjevitom ljudskom napredicom u potonjih nekoliko vekova do ovog tek započetog dobijeno a šta zauvek pogubljeno od ljudskosti, na kojoj bi – nesporno je, i dalje trebalo sve da počiva.

U reči na kraju: čitaoci će tome svedočiti, Milunka Popović je već ostvareno književno ime od koga recipijenti mogu očekivati prozne iskaznice još razuđenijeg i značajnijeg umetničkog formata.

Vidak M. Maslovarić

Bez velikih pretenzija da knjiga „Život je reka“ postane jedna od prodavanijih knjiga (prema rečima samog autora), Milunka Popović počinje svoje literarno stvaralaštvo, iznoseći na svetlost najtananije osećaje koji već dugo sazrevaju duboko u njenoj pesničkoj duši. Dugo, jer verovatno da među čitalačkom publikom nema onoga ko bar na trenutak nije poželeo da se i sam odvaži na takav poduhvat i ispriča priču o svojoj porodici, precima, svojevrsnoj porodičnoj istoriji. Među mnogobrojnima, samo se retki odvaže da tako nešto pokušaju a još su ređi ono koji to zaista dobro i urade.

Pisac svoja sećanja iznosi na papir, vešto ih oblikujući, pronalazeći uvek pravu reč za pojam ili osećaj koji čitaocima želi dočarati. Govori jasno, iskreno, emotivno. Prema junacima priče ne zadržava distancu (bar ne onu zvaničnu, hladnu, kurtoaznu prema precima), već ih iz sećanja poziva na pozornicu, oblikujući im savršeni mizanscen u vremenu i prostoru, blizu njenog (i našeg) srca i oni za nas, zadovoljne čitaoce, svojim grubim i nežnim istočnohercegovačkim ijekavskim dijalektom, odigravaju svoje životne uloge. Među njima, svakako, najupečatljiviji je lik majke (ili Majke, kako je često Milunka oslovljava). Ona nosi teret teškog života na selu, naročito u graničnim pojasevima u slivu Drine, dostojanstveno i hrabro ga noseći do poslednjeg trenutka. Čuva porodicu kao najznačajniju ljudsku tekovinu, poštuje oca a kasnije i muža u čiju kuću dolazi posle smrti njegove prve žene, sa nešto više od dvadeset godina, i postaje stub novog domaćinstva.

Srećemo se sa motivima žalosti za izgubljenim sinom (mobilisanim i odvedenim u nepoznato), bezbrižnom dečijom igrom koja se pretvara u ogromnu tragediju i zauvek razdvaja dvoje mladih, sa svesnim žrtvovanjem za porodicu... Pisac zahvata i širok vremenski okvir, od Prvog, Drugog svetskog rata, do poslednjeg, građanskog u bivšoj SFR Jugoslaviji, a onda „materijala“ za pisanje ima na pretek. Radnja je pretežno vezana za rodnu Uzovnicu, ali i za Sarajevo, Beograd... Gde god boravila, ne zaboravlja rodnu kuću, mirise i slike detinjstva, ikonu svetitelja zaštitnika, Božićne običaje... Prava vrednost Milunkinog dela leži u univerzalnosti njene priče – uz promenjena imena njenih junaka, ova priča postaje opšta priča jedne porodice u Srbiji prethodnog veka. Možda će se po izlasku iz štampe pokazati i kao neosnovana konstatacija o pretenzijama ovog literarnog prvenca Milunke Popović, pa se ova njena zbirka nađe na mnogim policama čitalaca, koji će zajedno sa piscem deliti iste ili slične emocije, tražeći u sebi i svojoj prošlosti paralele sa Mijom, Sretenom, đedom Ilijom i ostalima.

U Ljuboviji, 02. 10. 2018. godine

Aleksandar Renovčević, prof. književnosti